ОБАВЕШТЕЊЕ О САМОСТАЛНОЈ ИЗЛОЖБИ ПРОФЕСОРА ЛИКОВНЕ КУЛТУРЕ ОСМЕ БЕОГРАДСКЕ ГИМНАЗИЈЕ ДР МИЛИЦЕ ПРЕЛИЋ СТОИЉКОВИЋ

Самостална изложба др уметности Милице Прелић Стоиљковић „Простори Егзистенције“ у продајној галерији „Београд“ од 25 фебруара до 15 Марта, за посетиоце и љубитеље уметности је отворена самостална изложба слика „Простор егзистенције“. Поставка обухвата петнаест радова средњег и већег формата, који су изведени у традиционалној техници уље на платну али и постмодерним ликовним приступима на папиру.

Мишење г-ђе Зорице Атић, дипл. историчара уметности - кустоса

Простори Егзистенције

Милица Прелић Стоиљковић сликарству приступа као ликовно-истраживачкој реакцији на виђено или препознато, реакцији која се изражава симболима, корелацијама и скривеним значењима, које уметница разоткрива, или пак успоставља. У уметности тежи приказивању „апсолутније“ истине, оне која може да се искаже само индиректним методама. Елементе свог дела не повезује на конвенционалан начин, већ тражи дубљу сродност и истражује односе атмосфере и приказаног, стварајући тиме метафизичке слике, упућујући нас на димензију зачараних простора егзистенције где је време заустављено, а илузија и реалност су заменљиве.

Изложени радови су резултат континуираног дијалога између уметнице и стварности – који је схваћен као подстицај из видљивог и материјализовање невидљивог, обликован у просторне и симболичке односе.

Неоптерећена стилским инхибицијама, прихвата игру визуелног и упушта се у изазов слике.

Њено жанровски, тематски и техником неомеђено сликарство исказује истраживачку нит и ликовну радозналост која је као савременог сликара и уметника млађе генерације заокупља и дефинише, где визуелне вибрације, једнако као и асоцијативне теме, одражавају њен лични сензибилитет. То је визуелна повест са полазиштем у реалном и свету представа, која се користи фигурацијом, али не претендује да прикаже стварност. Kао плодан стваралац са остварених више самосталних изложби и групних излагања у земљи и иностранству, и уједно добитница престижних награда, у свом уметничком раду упорно и континуирано истражује медије, ликовне и визуелне могућности различитих материјала и техника, од којих су јој омиљени уљани пастел и восак, угљен и оловка, чоколада, уље на платну. Радови имају свој мирис, звук и боју карактеристичну за Милицу ПрелићСтоиљковић као личност и ствараоца, носе енергију света фантазије, који је толико пута покретао уметничку авангарду на изналажење нових решења у проширеном концепту уметности. Било да су у питању технике на платну или на папиру, у својим промишљањима прати концепт узајамности, присутности и одсутности, уз снажан визуелни доживљај тактилности и органског.

Традиционалне теме и мотиви, попут пејзажа, обрађене су као ликовна интервенција и редукована интерпретација класичне представе. Цртежом и бојенимповршинама компонује и гради органску структуру слике, изостављајући све што је сувишно. Милица ПрелићСтоиљковић нам се обраћа симболима, а мртва природа, фигура, магични пејзаж, камен, појављују се као релације на метафоричан и сугестиван начин. Односи приказаних објеката-тела и фигура-предмета позивају на тумачење, а присутна је сценска напетост, ишчекивање расплета, необичног догађаја или појаве. У тој је игри присутан и непретенциозни феминизам, изражен кроз односе облог и праволинијског, меког и глатког, топлог и хладног, светлог и тамног, нежног и бруталног, видљивог и невидљивог, као и конотације симбола скривених иза органске форме. Један од свеприсутних уједињујућих елемената је и хипнотички ефекат боје – радови су сведеног колорита, најчешће воскасто-земљаних, пешчаних и азурно плавих тонова, и личним метафоричким и магијским значењем.

Ликовна поетика и лични синкретизам Милице Прелић, често ван општих амблема иконографије, говоре о индивидуалном приступу уметности и доследном експерименталном јединству њеног досадашњег опуса. Kао визуелном ствараоцу у проширеним медијима, који упија и рефлектује не само „стварни“ свет, овакав приступ омогућава уметничко реобликовање појавног. Оплемењујући га новим читањима, истражујући магијску природу сликарства, тежи стварности представе утемељеној на постулатима органског, једнако као и на унутрашњем изразу духовности и фантазије.

<